Serbian Holocaust
Gordana Radojčić, November 1, 2011, Belgrade
Interviewer: Nada Ljubić | Camera: Dušan Gavrilović | Editing: Nada Ljubić, Dušan Gavrilović | Trancript: Mihajlo Ljubić | Webmastering: Dusan Gavrilović
Transkript intervjua na srpskom jeziku
Ja sam Gordana Radojčić, rođena Jovanović.Rođena sam 1935 godine, 30. 09., u Velikom Nabrđu. To je Hrvatska. Mislim, ja sam se rodila za vreme Kraljevine,znate, 1935. godine. NDH je tek nastala [lapsus 1942] 1941.godine, 10 aprila.
Kad ste vi bili prvi razred?
Ja sam bila....Trebalo je te godine da pođem u školu, ali pošto smo oterani u logor u Staru Gradišku i Jasenovac, te godine nisam išla u školu.Trebalo je u septembru da pođem [u školu]. Ali, pošto me je sprečio logor, ja onda nisam išla u školu...
I koja vam je najdraža uspomena iz detinjstva - predratnog?
Pa, znate šta? Jako mi je bilo lepo. Bili smo jako lepa jedna porodica. Roditelji su nam bili jako ugledni,dobri. Živeli smo dobro, onako. Bili smo dosta... Moji roditelji, deda , baka, bili su dosta imućni, pa nam je bilo lepo. Lepo smo živeli. Tata bio učitelj. Bilo nas je dece, je l'...Imali smo, ovako, za uživanje pravo...Sve do toga avgusta meseca, odnosno, nije avgusta, nego je to već počelo ranije, još u leto- proleće, kad su nam tatu uhapsili. Godine 1942., u junu mesecu, uhapsili su ga i vodili u zatvor, u Đakovo. Pa su ga onda pustili malo, pa onda po drugi put su ga opet uhapsili, valjda negde u julu. Tako da više nije ni dolazio kući. Iz tog zatvora je odmah i oteran u logor. Ali kad su ga hapsiti dolazili, tu su dolazili ustaše naoružani, što kaže narod, do zuba,sa onim njihovim, ja ne znam kako se to ovde kaže, zaboravila sam. To su oni, Hrvati zvali, nekakve...ogromne neke... strojnice, tako su oni to zvali .To naoružanje. Sad ne znam da prevedem to na srpski.
Mitraljezi?
Mitraljezi.Tako će biti .To su oni znali onako da bace na, na stepenice, na zid. To se tresla kuća, kad oni to onako ulaze u kuću, znate. I onda su pravili premetačinu, tražili tatu. Onda ne nađu tatu, oni uhapse mamu i dedu, Adama Jovanovića, to nam je deda bio. Uhapsili su njih, je l’ te, umesto tate.Onda mi ostanemo sami kod kuće. Mamu oteraju, isto, u zatvor u Đakovo i, posle su je pustili. Kroz 2 -3 dana je bila puštena, i ona i deda.
A dok ste bili sami, je l' možete da se setite kako vam je bilo?
To je bilo jako, jako teško. Tu nam je bila baka, malo. Ali i baka je već bila u godinama žena, je l’.
Je l' plakala?
Kako da ne! Kako da ne!Mi nismo znali, mi smo bili još svi mladi i mali. Možete zamisliti premetačinu. Sve se to bacalo! Ja se sećam jako dobro toga. To je sve bacano po kući! Od jorgana, jastuka iz ormara. To je sve,sve,sve. Po tavanu. Po podrumima. To je sve bacano!Traženi su partizani i tata.Tako da su to jako teški dani bili. I mučni, i teški. I kažem, onda su mamu pustili, i dedu.
Sećate li se maminog povratka iz zatvora, i dedinog?
Pa sećam se, onako, da je to... Pa, da, sećam se. Nije se to moglo ni puno radovati. Tate nema... To je sve bilo tužno. Tata nam je bio ovako...jako, jako...uzor nam je tata bio. I teško nam je bilo bez njega. Onda, sve to tako bilo u nekom strahu. Pošto smo mi, pošto nam je tata učitelj, stanovali smo u učiteljskom stanu. A preko puta nam je deda bio sa kućom. Našom. Onda su nas te ustaše... Ustaše su došle, neka ustaška škola zaposela je čitavu školu i sve školsko. I, nas su isterali napolje. Tako da smo mi prešli kod bake u kuću.
To je bila isto tako teška uspomena za vas, to isterivanje iz stana?
Da. Deda nam je umro tu 42.godine, u aprilu je deda umro. Baš na dan kad je NDH uspostavljena.
Jesteli vi bili kod dede kad su upale ustaše da ga biju?
Mi smo tada još bili u našem stanu. Ali, pošto nam je deda tako preko [puta] bio, sve smo videli. Oni su najpre došli kod dede, pa tražili tatu. Pa,onda, nisu ga našli. Onda su dedu uhapsili, pa došli sa dedom uhapšenim ovamo kod nas, prešli kod nas. Onda su nastavili tatu tražit tu...I onda su poveli mamu i tatu zajedno u zatvor, u Đakovo. Ko zna? Tada mi nismo ni znali kud ih vode.To je sve bilo jako jako teško.
Da li mislite da je vaša porodica tako proganjana prva zbog toga što ste bili ugledna familija?
Pa, verovatno i to. I oni su nekako gledali kao da je tata, tata nam nije bio komunista uopšte, tata je bio Srbin veliki al’ komunista nije bio, al’ oni su na njega imali pik da je on komunista i da osniva komunističku partiju, i da je tu ugledan čovek u selu. I jeste bio ugledan, mislim. Dosta su ga ljudi poštovali. Bio je cenjen. Pa, onda su imali jako veliki pik na njega kao da je komunista. On komunista nije bio, nego je bio samo veliki Srbin.
A znate li da su u to vreme često baš svesno koristili [ izgovor] da traže komuniste iako su znali ...?
Da, iako su znali... Pa, jeste. Dabome da je bilo i toga. Da, tako. Ja mislim da je i jedno i drugo povezano. I što smo bili imućni, i što je on bio čovek školovan i znao je puno. I kretao se sa ljudima i ... Verovatno im je smetao. Jer oni su mislili da je on organizator i u mestu i ko zna gde su još razmišljali da bi mogao biti umešan u nešto. Mada, on nije bio u ništa umešan. Nikad nije nikakvu politiku vodio. Ništa...Kažem, posle su došli, zauzeli su tu školu i onda smo prešli kod dede. E, onda je došlao i taj...
A jel' se sećate kad su se polaznici oficirske ustaške škole smestili u vašu školu? Jeste li gledali, jeste videli neke scene...?
Da, da, da. Bili su oni tu po dvorištu, oni su tu... Oni su tu sedeli na ulici. Onda su tu pevali ustaške pesme. Svakodnevno su pevali ustaške pesme. Pratili su nas kud idemo, šta radimo, šta nosimo... I pitali su nas decu, ispitivali su nas „Gde ti je tata? Gde ti je mama?“ Svakodnevno je bilo ispitivanje neko. je l' te...i to kako da ne... Grozno je to izgledalo.
Jel se vama desilo da vas ispituju nešto?
Pa, mene nisu. Ali, brata jesu. On je već bio dečko i muškarac, i tako...Njega su bogami stalno nešto pratili i ispitivali. A ja sad ne mogu da kažem za mene. Ali, samo su grozni bili, grozni... Ja se sećam da su oni to sve motrili gde ideš i kontrolisasli sve...
Jesu li vam rekli roditelji da pazite, da se čuvate, da ne idete blizu?
Rekli su. Kako da ne? Ali, i mi smo već jako bili izvežbani da smo i sami znali da mi moramo da se njih klonimo. Nismo se mi s njima upuštali u nikakve razgovore. Ne, ne, ne. Ništa. Nit' smo mi to pokušavali, a čak nisu ni oni gajili neko prijateljstvo prema nama. Bož' sačuvaj! To je bilo sve jako, jako - strogo. I tako da je, mislim, jako tužno to bilo i grozno. A već je tata bio u to vreme već u zatvoru. Deda je umro. Tata u zatvoru i tako je to bilo.
Da li se sećate sahrane?
Pa, sećam se, da, sećam se malo. I deda je bio jako, jako, jako veliki Srbin, isto. Možete misliti kad dedu takvoga sahranjuje... onda si mor'o... popa više nismo imali. Našeg su oterali. Već pre naš je sveštenik, valjda, oteran. Negde na početku 42.godine, na samom početku godine. Onda, nismo imali sveštenika. Morali smo da dovedemo hrvatskoga...da dedu sahrani.
Hoćete da kažete katoličkog?
Katoličkog, da. Onda mož'te mislit' kako je to. Prvi put da nekoga sahranjuje katolički sveštenik. To je, to je bilo - strašno.
A da li je on...to ne znate sigurno, bili ste mali... da li je on tražio da deda promeni veru pre toga?
Ne , ne , ne, ne , ne , ne... Nije tražio. Nego je...
Kao hrišćanin hrišćanina?
Kao hrišćanin. Da. Da. Nije tražio...
Mi smo imali jako, jako lepe...tata je to gajio i voleo je, a i bila je potreba jer u to vreme nije bilo automobila, autobusa toliko... imali smo, držao je [tata] jako lepe konje - lipicanere.
E, sad, možda neka deca ovde i ne znaju više šta su to lipicaneri.
To su konji rasni, trkački, paradni. To su jako, jako, jako, lepi... to su konji...
Među najcenjenijim na svetu?
Da, da . A to je bilo u Slavoniji, baš onako... Jako je Slavonija bila i poznata po tim konjima, a pogotovu ko je to volio, i - mogao. To su jako bili skupi konji, znate. Onda su nam ustaše uzele odmah te konje, i onda su oni koristili te konje za svoje potrebe, jurili su s njima gde su stigli, i sve tako. Nismo mogli više ni to da imamo. Kad je došao taj dan, kad su nas terali u logor, 11. avgusta ujutro, mi nismo imali gde da se smestimo. Jer je onaj dobošar išao ujutro zorom i dobovao da se svi, čitavo selo, nađe pred školom i crkvom.Tu je bio jedan kao plac, i - tu svi da dođu sa svojim porodicama i svojim kolima. Mi nismo imali skoro gde da se smestimo.
Mislite, niste imali kola?
Zato što naše konje i naša kola su... ustaše su ih već koristili. Ali, deda je imao još konja, dedovi su se [konji] još zadržali, tako da smo se mi smestili sa dedom, sa bakom, mislim, deda je već umro, sa bakom u kola.
Je l’ se sećate šta ste sve stavili na kola?
Pa znam da smo, toga se sećam jako dobro (u to vreme se pekao hleb jedanput ili dvaput nedeljno, u furunama) da su mama i baka, to je bio ponedeljak, 11. avgust, da su one naveče, u nedelju naveče spremile... Ujutro će da peku hleb, pa su spremile u tim naćvama kvasac i brašno. Ujutro treba da se mesi hleb. Tako da ujutro, kad je to čudo došlo, mi smo bili bez hleba. Onda je bila uzbuna - nemamo hleba. Onda komšije koje su jako bile s nama dobre, Lazići, odmah su rekli: „Ma, imamo mi hleba.“ Onda su uzeli hleb od Lazića. I Lazići i mi... i mama je uzela... onda je kod nas u Slavoniji bilo jako puno ovih šunki domaćih, znate, i slanine. To su one metnule u neke, šta ja znam, čaršave, te šunke i te kobasice, mama i baka, spremile su to – i od Lazića hleb, i to. Tako su i Lazići poneli sebi isto. Eto, to nam je bilo za hranu, a za odeću, ne znam. Mama je uzela na brzinu zlato. Imali smo puno zlata. Ona je imala i dukata, i prstenja, i minđuša, i šta ti ja znam... Ona je pokupila to zlato i novac, i nešto valjda i za obući, nekolko...na tu brzinu... jer to se pod hitno moralo biti tu, na tom placu, je l'. Eto, to je, kolko se sećam, šta se ponelo, od hrane, eto...Oni su, valjda, tako i rekli, kad je taj dobošar išao, on je valjda i rek’o tako: za tri dana da se ponese hrana. Za 3 dana...I onda je, ko je šta imao, na brzinu spakovao, je l'.
I šta se posle toga desilo, kad ste se skupili tamo?
E, posle toga, kad su se svi skupili na toj ledini, onda je narod... tu su ustaše sve bile, obilazili na konjima, naoružani, i sve to. Onda je nastala jedna kolona od svih nas, celog sela, i onda su nas uputili - za Đakovo. Samo, nismo išli putem Nabrđe - Đakovo nego nekim sporednim putevima, znate, okolo i šta ja znam, jako sporednim putevima, i tu je tako išla kolona [sastavljena od] celog sela, za Đakovo. Došli smo u Đakovo, u večernjim satima smo bili u Đakovu. I tu su nas doterali do... To se zvalo tamo onda, u to vreme Đakovo je imalo, održavalo je vašar mesečno, pa su imali, to se zvalo vašarište – prostor jedan gde su se mogli svi smestiti.. I kad smo doterani na to vašarište, a tu je pruga odmah kod vašarišta, e, onda su nas terali iz tih naših kola odmah u vagone. I onda je nastala cika, dreka. Onda se svet valjda osvestio šta se dešava...Onda je video kud ide i šta ide. A još kad smo išli do Đakova još niko nije tako možda ni znao, ali kad je došlo do tog vašarišta i do vagona, onda se videlo gde to može da ide se... I onda su nas u te stočne vagone... to su bili stočni vagoni je l’...Tu su nas u te vagone najurili ..To je sve bilo naoružano...Terali su nas stvarno, stvarno kao stoku.
E onda... Ušli smo u vagon i neko, ne znam ko, bože, otkud znam...to se ne sećam, niti mogu da znam, neko je od tih naših seljana, neko je video da su tatu doterali ustaše iz zatvora, i neko je vikao: „Došao je učitelj! Doterali su učitelja!“ I onda smo mi, ja i brat i sestra i mama izjurili napolje. I njega smo stvarno videli vezanog, doterali su ga, i njega su odveli gde su muškarci bili, u taj vagon. Tako smo malo uspeli da ga vidimo, tu.
Jeste li smeli da mu priđete?
Jesmo, ali on je bio već vezan.
Je l' se bio promenio fizički, je li se videlo da je bio tučen?
Pa , kako da ne... I kad nas je video gde smo...[plače]…tako je to bilo […]
Tu ste već razdvojeni - muškarci od porodica, le li tako?
Da,da,da. Tu odmah, još u Đakovu.
A je l' mama uspela nešto da mu doda, da mu kaže, da...
Ne verujem. Ne, ne, nije bilo mogućnosti. Ne, ne. To su oni...Pa nisu oni ni nama...Mi smo to, što se kaže onako, na svoju ruku istrčali iz onih vagona kad smo čuli da je tata tu. Nisam valjda ni mislila na njih da su tu...da su ustaše tu...Onako dete iskočilo...I nisam ni mislila na njih uopšte...A, ovaj, nije se moglo ništa reći, kakvi. Tek tolko da smo ga videli i... ništa više.
I je l' to bio poslednji put da ste videli tatu?
Pa da...posle ga više nismo videli dok nije izašao...On je onda posle u Jasenovcu... Onda smo sad krenuli tim vagonima ...Išlo se klaj-klaj. Šta ja znam. Eto, moja mama, bila je školovana žena, i još nekolko možda žena, i onda je moja mama, znam, sećam se da je rekla: „Ma, idemo mi za Jasenovac.“ To je bilo ovako već...išlo se, išlo se...onda ona kaže: „Idemo mi za Jasenovac.“
E, kad smo došli u Jasenovac, tu su onda odvajali muškarce od....i njih su sve u Jasenovac. A mi smo ostali u vagonu... Tu je i sestra Mirjana bila isterana, i te mlade žene koju su bile udate i nisu imale decu, i devojke od po 16-17 godina, pa nadalje. Njih su opet odvojili i preko Save ih preterali ...Neko je rekao da su trebale biti streljane one tamo... Najpre su, znači, muškarci isterani iz vagona, pa su posle te devojke, te žene mlade... One su posle bile...Samo su ostale stare žene i [žene] kao naša mama sa decom...te su ostale...
A vi stojilte i gledate kad oni njih odvajaju?
Da ,da, da. To je isto jako teško bilo. I onda smo videli isto da su ih preterali preko Save.
Gledali ste skelu kako odlaze sa vašom sestrom?
Mhm [potvrđuje]. E onda, negde posle podne, tu smo stajali, tu u Jasenovcu, ceo dan. I negde su ih, valjda, predveče, ne znam sad, valjda sam to zaboravila, ne znam,[posle]par sati - vratili [su ih] nazad.
I Mirjana je opet bila sa vama?
Da, da. Da, da.
I šta se dalje događa?
I posle, sad... dalje za Staru Gradišku... Tamo do Okučana vozom, u Okučanima smo bili svi isterani iz vagona i - za Staru Gradišku.Tu je nekih 7-8 kilometara, kažu, da je to udaljeno.
16 nam je rekao [Aleksandar Jovanović], čini mi se?
Pa ne znam... Možda...Verovatno. Tu smo pešačili i to koješta što smo imali nešto, što je ona uspela da iz kuće iznese... onda u to vreme su bili neki koferi, to su bili kao od pruća koferi, znate...E, ona je u taj kofer u to vreme natrpala, u toj brzini, tu je bilo i nekih tatinih odela i štofova... i ne znam, i cipele, i ne znam...I kad smo tako sad terani za Staru Gradišku i nosili to, onda uz put, u Okučanima, bilo je ipak...poneki, poneki Hrvat koji je bio pošten je l'...i vidili su šta je se dešava...onda su neki Hrvati pitali mamu: „Ako hoćete da ostavite taj kofer, mi ćemo vam sačuvati, ako danas-sutra se spasite, dođite, ovo će vas čekati.“ Bilo je takvih slučajeva.
A recite mi, to pešačenje, da li je to više bio jedan marš, forsiran i usiljen?
Pa, da! Pa, kako da ne?!
Da li morate da idete mnogo brže nego što možete?
Pa nije. To nije bilo, to nije. Ali moš'te misliti kad vam neko stoji naoružan iza ledja i pored vas, je l'...Išli su ljudi, kako da ne...I ta naša baka Dragica je išla sa nama, i mama, i ja, i ne samo mi, nego ...svi redom koji smo se tu našli. Sve do same Gradiške...Tamo smo stigli ...
Kako ste se vi osećali - žedj, umor, strah? Šta je bilo pretežno osećanje?
Pa, strah. Strah je bio. Ne znaš gde ideš ni šta radiš...ni gde si, ni, ni,ni.. Kakva Stara Gradiška... Nisi o tom ni,ni,ni, ni znao, a ne da ideš u Staru Gradišku, je l’. Tu smo stigli, tu u Staru Gradišku negde valjda posle podne, kolko se ja sećam. Tu su nas tako sve redom pretražili – „Šta imaš? Da nemaš nešto?“ Tu su mami oduzeli to zlato što je ponela, oduzeli ta dokumenta. Baka sirota od te njene kuće - imali smo jako lepu kuću - ona je jadnica sve zaključala pa je imala puno ključeva. Pa su je pitali šta će s tim,kud je pošla s tim ključevima...Ona je rekla, jadnica, : „pa,to su od moje kuće ključevi“. Ne znam...tamo su je ..šamarali za te ključeve, i uzeli joj te ključeve, i ismejavali je, sa tim ključevima. I onda smo tu ušli u tu neku njihovu, taj krug zatvora. Dvorište to je bilo ogromno, grozno dvorište. Tu su bile zatvorske one njihove prostorije. Mi smo u tom dvorištu bili smešteni tako...jedna je grupa ovde sedela, jedna grupa ovde. Svako sa svojim najbližim je l'...Mi smo sa tim Lazićima bili stalno u grupi.Tu smo prenoćili i drugi dan su nas onda...došli su i odvajali od mame...decu svu od roditelja...od majki...Pa, da, nije više očeva bilo, nego samo majke. Onda je i tu nastala vriska i cika i dreka. Moš'te misliti sad! Tamo smo tatu ostavili, i sad smo došli i sa mamom da se rastajemo, je l'. Onda je tu isto tako bilo jako jako veliko uzbuđenje, i plakanje - i s jedne i sdruge strane.
Pa vi ste bili najmlađe dete u porodici, vama je sigurno to najteže palo?
Pa, da. Ja sam bila u to vreme najmlađa...Svetlana se još nije rodila. Bilo je jako teško, jako teško!
Onda su nas tu,kolko se ja sećam, a i posle sam išla u Gradišku, tu je preko ulice bilo sad za decu, smeštaj za decu pa smo tu preterani . E, tu smo...Znam da je tu bila jedna stara zgrada, onako na svodove, žuto ofarbana bila, onako - baš jako žuto, da smo tu prošli kroz, što tu kažu kod nas, ajnforte, da smo prošli kroz te... I tu bilo veliko dvorište. I tu je bila slama. Onako dosta debela slama. I tu su nas u velikom dvorištu, na tu slamu su nas smestili. I tu smo morali da sednemo, da legnemo, da ko je šta hteo...
Tu su ogormni zidovi bili visoki i ja sam tako tamo ležala na toj slami i samo sam gledala kako bi ja sad preskočila taj zid da dođem do mame. To mi je bilo... Onda smo pošto su Lazići, opet se vraćam na Laziće, oni su imali...njih 3 su bile, devojčice u to vreme. Mi smo se inače družili i pre, igrali i sve...Onda smo mi sve zajedno bili tu,u tom, na toj slami, je l’... I tako smo jadni razgovarali i pričali šta će biti i gde smo mi to... Al smo onda bogami na toj slami onda i odrasli. Znali smo da razgovaramo, što kaže, kao da smo odrasli.Tako da smo preko noći, što kaže, odrasli. Videli smo šta nam se dešava. Nema nigde nikoga, nit' oni imaju roditelje, nit'mamo mi.Nego nas četvoro-petoro, ovako sami, i sami se dogovaramo šta ćemo i kako ćemo. Na kraju krajeva, došlo je... Mislim da je bila nedelja. Mislim da je bila nedelja, to Aca zna možda bolje, posle podne. Onda su... A tu smo bili nekol’ko dana, šta ja znam kolko dana smo bili...Tu smo bili... valjda četiri nedelje smo tu proveli.
Hrana je bila - sačuvaj bože! Sačuvaj bože! Ja znam... al’ onda smo uvek išli kroz taj neki tunel i tu su nam delili kao tu neku čorbu.Ta čorba je bila ličila na ovu našu crnu kafu. Ja se sećam da ja jednaput nisam htela pružiti ruku za to...i da sam dobila onako kao neki šamar po glavi zbog toga.
A to sad kad dolazite ...na ručak ...s kim se vi srećete od tih logorskih...?
A, tu su ustaškinje žene. Žene su sad tu. Ustaškinje.
Mlade?
Mlade, mlade . Mlade su ustaškinje žene. One sad tu neku proju, tako isto crnu neku proju ti da, parče, i te tako neke čorbe i šta ja znam.
Je l' vam govore nešto?
Ne, ne.Moraš tako strogo da ideš u taj red, i da primiš tu tvoju, ovaj...sledovanje jel'....I posle si s tim sledovanjem vratiš na ovu ...Tu se s oproštanjem i piškilio i kakilo i pila voda....I tu se i umiralo. Druge komšije, Banjeglav, oni su imali bebu. I njih dve bile, i brat, i još su imali malu bebu, sestru. Ta, ta mala je tu umrla, na toj slami, znate...
Beba?
Beba. Ona je umrla.
II DEO
I posle nekog vremena…?
Posle smo onda... tu smo bili valjda mesec dana u Staroj Gradiški, na tim slamama, je l’...Onda su nas prebacili za Zagreb kamionima. Bili su kamioni sa ceradama.
E, onda je opet tu bilo odvajanja. Tu u tom tom krugu, na toj slami, bili smo svi, i muški i ženski. E, sad kad smo ovaj... Nisam ni znala kud idemo, Bože sačuvaj! Nisi znao, od samog početka, nisi znao kud ideš, a ne... Kad je to odvajanje bilo opet u Staroj Gradiški sad, to je već ko zna koje odvajanje, sad su nas tu muško i žensku decu, brata i sestru, odvajali...
A mene, ja sam, ja sam bila pa i dan danas sam, malo sam bila još i ko dete i kod kuće , malo namrgođena i crna sam bila i malo namrgođena, a moji su mi, ne znam zašto - volela sam nekako sportski da se oblačim, pa i dan danas - kupovali su mi tako neke kaputiće i šeširiće, kao dečje,muške, je l’, neki lovački, ne znam ni ja, šeširić.I onda je moj brat to… Moja mama ugrabila i to je ponela u toj gužvi, to,i kad smo bili odvajani od nje, ona nam je samo dobacila te kaputiće. I njemu i meni.I taj kaputić mi je dobro došao. Onda je to meni brat obuko kaputić i taj šešir navuko na glavu, i kosu mi podigao tako da sam ja onako malo ličila kao na dečka. I on je mene - kako su sad sve muškarci u kamion - i on i ja i još ostali sad naši Nabrđci...I uvučem se ja u taj kamion. Ćutala sam, ništa nisam govorila, je l’. I tu su bile klupe, onako drvene klupe, sećam se, u kamionu. I tu smo seli na te klupe. I ta cirada, je l’...I dolazi ustaša, dole pored kamiona, i gleda gore i kaže: „Je l’ ima ovde ženske dece?” I oni su svi vikali: „Nema.” Mada sam ja bila, je l’. E sad, da l’ je još neko bio od devojčica, to ne znam...
Važno je da Vas nisu razdvojili od brata?
Nisu. Zato što je moj brat uspeo i mene, tako da…
Prokrijumčari?
…provuče, i sa tom garderobom. Tako me je provukao da sam ličila na dečka, je l’. Tako sam se ja spasla. Ko zna? Da nije njega bilo i da on nije tako bio, što kažu, malo i dosetljiv i vešt, ko zna da li bih danas i postojala i gde bih bila, i možda bih bila neka Hrvatica, ili ko zna šta i kako bi se završilo.
I, kamioni vas odvoze…?
Do Zagreba, tu do Gluhonijemog zavoda. E, tu sad…sećam se, to je već bilo hladno. Znači, to je bio septembar već. To je već bilo hladno. Sećam se da je bila neka kiša kad smo došli u Zagreb. Ali nisam ja znala ni gde sam. Kakav Zagreb, bog te tvoj?! Otkud znaš? Bila je kiša. I sad su nas tim kamionom uvezli u neka dvorišta. Znam, posle tog strašnog [mesta] gde smo umirali, i piškili, i kakili na toj slami, sad smo ušli u neki kao ...evo kao sad na primer ovo moje zelenilo , slično neko zelenilo. Za nas je to bilo, za mene odnosno, ja sad za sebe kažem, za mene je to jako bilo velika promena i primetila sam nešto - bolje. Ja sam, doduše, iz sela i znam šta je zelenilo i drvored i to...To je mene, valjda, malo me je nešto i -povuklo. Ali, ja ne znam ni gde sam,znate... I padala je kiša, pa je valjda to bilo onako sveže, je l’, i lepše je izgledalo nego ovo čudo.
E, tu se ja jako, jako razbolim. Dobijem temperature visoku, sa strašnim povraćanjem. Braca je prič’o da sam i buncala, i svašta.I sad, tu su nas opet ustaškinje primile. Opet su tu bile ustaškinje, je l’. I sad on je ipak…Nije on znao ni ko su ni šta su ni gde...Ali, ipak je bio i stariji i sve...I on je ipak jednoj ustaškinji rekao da mi nije dobro i da povraćam. I ona je….Ne, onda su me odveli tu noć. Oni su imali svoju bolnicu u tom krugu. Imali su svoju bolnicu i mene u tu bolnicu su onda, tu noć još, prebacili.
Jeste li tu sreli neko ljudsko lekarsko lice, neki dodir čovečnosti ili milosti, kao što vi kažete, prema detetu Ili...
Ne, nije bilo nikako, što kaže, nikakva milost nije bila ni tu. Samo, nije me niko maltretirao, ništa nije. Bilo je, tako, mir jedan. I opet sam bila jako, jako mirna. I tu sam bogme jako, jako dugo, bila sam loše. Jako sam dugo povraćala. Sećam se, znam da su tu vikale na mene zbog tog povraćanja, i to… Ali nije bilo, nije bilo maltretiranja, a nije bilo nikakve ni milosti. Bilo je ‘nako…E, tu sam onda ležala sve do negde decembra meseca.
A da li ste u bolnici saznali da Vam je brat izašao iz logora ili niste znali?
Nisam.Ništa nisam znala.Nisam znala ni gde sam.
A jeste videli drugu bolesnu decu?
Bilo je, bilo je, bilo je.
A je li tu bilo umiranje dece?
Jeste, jeste. Bilo je, bilo je...i tu. To je bila velika, velika soba. Bilo je, sećam se dosta kreveta sa decom, tamo su bila i manja deca nego što sam ja bila. I tu je bilo dosta umiranja, i videla sam i plakanje i umiranje. I jako - sećam se ko danas - jako težak miris vazduha [je bio tu]. Jako, jako težak.Valjda se to nije ni čistilo, ni brisalo, ni menjalo posteljine, ni ništa. I dan-danas se sećam toga vazduha. Ali nisam znala ni da mi je brat izašao, a nisam znala ni gde sam. Nisam za nikoga znala, ništa nisam znala. Samo sam non- stop mislila da li ću nekoga videti svog...Sve je to tako bilo, što kažu, već je zima bila, dok nije došla jednog dana jedna gospođa. I rekla je: “Jesi li ti Gordana?” I ja sam rekla: ”Jesam”.”Kako ti se zove tata?” Ja sam rekla ...”A mama?”Ja sam rekla...”Je l’ imaš koga još?” I to sam rekla. Da imam brata, sestru. I ona je onda rekla meni: “Ti ćeš sad da ideš kod mene, ti ćeš ići mojoj kući. Je l’ ti znaš da si imala dedu u Zagrebu?” Ja sam rekla: “Znam”.To je od našeg dede bio brat, u Zagrebu živeo. I on je, preko tog Crnogorca, stupio u kontakt s nama, znate.
I onda je taj Crnogorac ovu ženu [poslao]?
I onda je taj Crnogorac ovu ženu...
Znači, čitava jedna tajna mreža...?
Da,da. Tajna mreža.
Čime se bavio vaš zagrebački deda-stric?
Deda je bio učitelj kao mlad. Posle je bio, to se zvalo onda nadzornik, ne znam da l’ znate. Bio je u Zagrebu nadzornik. Imali su svoju kuću u Zagrebu. Deda je Srbin, normalno. I on je imao svoju kuću u Zagrebu i onda je on preko tog Crnogorrca, preko te gospođe saznao… Znao je da postoji tu taj logor za decu i onda se on interesovao da li tu postoji takvo jedno dete...I ta gospođa je došla da to ispita je l’ i saznala je za mene. I sad, kroz nekolko dana, ne znam sad ja kol’ko, al’ nije dugo bilo, došla je po mene.I onda su te ustaškinje meni rekle:” Sad moraš, sad imaš da se obučeš, pa ideš sa jednom gospođom van”.Ajde. Onda ona valjda, ne sećam se tako, ali uglavnom ona mene pita je l’ ja znam gde sam ja. Ta ustaškinja. Ja sam rekla da ja ne znam. Kaže: “Ti si u Zagrebu”. I onda...Onda sam ja rekla: “Ja znam. Ja imam dedu u Zagrebu. ”Tako da je ona ...a ona je preko dede, ta gospođa, i došla. Preko tog dede.
I sad Vas gospođa vodi prvo…?
I gospođa me vodi kod dede, u njegovu kuću. Ja sam opet došla tamo… Ja sam samo malo znala dedu, jer deda je dolazio kod nas u Nabrđe preko leta. Vrlo sam se malo njega sećala, al’ kad sam ga videla, setila sam se. Ostali njegovi...on je imao kćerke, već su bile udate. Te kćerke nisam znala, mada su, posle sam čula, i one dolazile nekad u Nabrđe preko leta, kod nas. Ali njih nisam znala. Samo sam se dede [sećala], kad sam videla dedu, dedu sam poznala.
I koga ste zatekli od svojih kod dede?
Pa tu sam zatekla baku - njegovu suprugu, i jednu kćerku - tetku.
A vaš brat?
I brata. Da, da, i brata. Al’ mislim govorim najpre za njegove... Njih sam zatekla. I još je bio jedan dečko, ne, dva dečka su bila. Još je deda spasio dvojicu sa Korduna. Isto iz dečijeg logora. Isto tako preko nekog, ne znam preko koga. Još je spasio deda i ta dva dečka, tako da su ta dva dečka bila, i nas dvoje, bili smo kod dede, tu.
Ja i tu kod dede nit’ sam šta jela nit’ sam šta pričala. Onda... strašno ...toga se sećam, valjda tamo se nisam prala ili šta ja znam...ja sam imala na tabanima i na rukama jako debelu tamnu kožu, tako je to ogrubelo, crno sve bilo… Grozno je to izgledalo, ja se sećam toga. Onda su oni malo meni tamo to prali, ali to je jako dugo drajalo. To sam ja iz te prljavštine, verovatno, od te prljavštine, od toga svega, od te hrane, verovatno, ja sam dobila na kraju neko trovanje, je l’.I oni su meni to meni mazali, te ruke i te tabane, i to. Ali, to je jako dugo trajalo. Jako, jako dugo je trajalo dok su mi to izlečili.
Da li ste morali na izvestan način da se skrivate tu, da ne privlačite pažnju?
Nismo mi nigde izlazili. Ne, ne, nigde mi nismo izlazili.
Da li je deda morao da krije da ima tu....?
A, pa, da. Kako da ne! Kako da ne! Nismo mi izlazili nigde iz kuće. Ne, ne. Nismo imali ni sa kim nikakav dodir, ni ništa.
Deda je imao lepu kuću. Tu smo mi bili, ali sećam se da nije bila ni dovršena, neke prostorije nisu bile ni dovršene. Sećam se da kuhinja, čini mi se, nije bila ni malterisana još. Nova kuća. Al’ nas je tako tu skupio i tu smo s njima i jeli i pili. Ali, nismo se mi ni s kim ni sastajali ni družili. Da l’ je neko znao iz komšiluka za nas, to ja ne znam, kako je on to uspeo da sakrije, to ja sad ne znam.
A da li se sećate trenutnka kad vam dolaze mama i Mirjana [najstarija sestra]?
E, to se sećam. Da. Da. To se sećam.To je bilo jako uzbudljivo. One su došle...
Da li ste Vi znali da će doći?
Rekao je deda. Rekao je deda.
Šta vam je rekao?
Da mama ide za Nemačku, i Mirjana. Da idu za Nemačku. Ali on ide da vidi možda će one i ...Možda će mama i doći. Na kratko. Kaže: “Ja idem da sačekam mamu i Mirjanu. A možda će one i doći, da znaš.”I sećam se da je bilo veče. Mi smo bili tu, u toj kući kod dede. I da je bilo mrak. I one su došle.
To je posle skoro pola godine, je l’?
Pa, da. To je bio avgust, a sad već decembar. To je bilo isto jako, jako dirljivo. I tada znam da sam bila tako na nekom, da sam se naslonila na neka vrata, ovako su bila vrata kako se ulazi u stan, da se ja sa ovih vrata, šta je bilo, kuhinja ili ko zna šta je bilo – da ja nisam mogla uopšte da se maknem od tih vrata od uzbuđenja koje sam preživela kad su mama i sestra došle. Tako mi je to i sa… i tada mama i Mira: “Pa, kaži nešto”, a ja ništa, ni tada nisam ništa govorila.
A kada ste ih ugledali…da li su vam bile promenjene?
Pa, ne znam sada, ne sećam se toga, pa verovatno …Kako da ne! I one su isto bile tako ko i ja na tako užasnom mestu. Kako da ne! I zapuštene i nikakve i gladne i neoprane i sve isto kao i ja. A dobro, ja sam se možda tih pet dana oprala tu kod bake tu i kod dede. Ali, one su - pravo iz logora.
I odatle…?
I tu smo sad bili. Da tu je...Krio je on nas. Kako da ne! Krio je on nas, kako nije.Onda smo tu sad jedno ne znam kolko proveli, vrlo kratko,vrlo kratko, dok se nije uspostostavila neka veza, kako je ta veza išla to sad ja ne znam, sa bakom koja je (mamina mama) živela u drugom mestu, je l’. I ona nije znala za nas ništa. Apsolutno . Samo je znala da smo oterani u logor. I ništa nije znala, ni gde smo ni šta smo. Ništa. I dan danas imam jednu drugaricu, živi u Smederevu, ona je bila komšinica moje bake. Ona je uvek pričala kako je ta baka non- stop plakala. Ništa ne zna o nama, ni gde smo ni šta smo.[plače]
E, onda kad su već uspostavili vezu sa bakom, onda smo išli za… po neka tako, ko zna kakva...ko zna kakva smo dobili dokumenta neka, isprave što kažu Hrvati, dokumenta, kakvim smo dokumentima se prebacili vagonom, vozom i došli do tamo baka gde nas je…pustila čoveka da nas sačeka sa konjima kolima. I prebacili smo se do njene kuće.
I sad tu kad smo došli, tu smo se nekako opet po nekom, opet pod nekom vezom, znate strašne su morale biti veze da bi se negde moglo prebaciti. E, onda, tu nas je baka sačekala, na toj pruzi, kod te stanice. To je bilo na stanici Našice, u Hrvatskoj. I ovaj, onda smo kod bake prešli kolima do nas tamo. Mislim onim seljačkim kolima, je l’...
I sad tu je baka imala kuću, i tu smo se skupili i tako. Ali ni tu nismo… I tu sam onda progovorila! Kod bake sam progovorila, jer tu mi je sad bili poznato, tu sam dolazila, i tu je dvorište i bašta njena, i njena kuća i to. I tu sam progovorila.
Da li vas je tu našao tata kad je pobegao iz logora?
Tata nas je našao tu, da. Ali morali smo i tu, kad smo došli kod bake, i tu smo bili vrlo kratko zato što su se tu, baš tih dana, jake, jake borbe odvijale između partizana i ustaša. I onda je došao neko od tih bakinih prijatelja, i rekao, znao je za nas, i rekao je baki: “Ne bi bilo loše ako imaš negde da ih skloniš, ovde su jako velike borbe sa ustašama, bojim se, ako saznaju da su došli iz logora, da ih ne vrate opet nazad.”
I to je onda u to vreme, to je rat, to su radile neke velike, kako bi vam rekle veze, i partizanske veze i njihove veze. I nekako, ja ne znam kako su to baka i mama uspele, opet smo se prebacili nekako i sakrili smo se za dok je prošla ta oluja. Otišli smo za Osjek. I tamo smo bili valjda desetak dana sklonjeni kod tih rođaka u Osjeku, to su bili mamini, mamina familija neka. I tu smo se isto...Ali tu nikakve nismo imali veze. I tu smo bili tajno. I tu smo bili tajno, sakriveni i sve. E kad je prošla ova oluja kod bake, ta borbe te sa partizanima i ustašama i šta ja znam, onda je došlo malo više ovako, ovaj, gde su partizani malo vladali više, znate, njihov teren je više to bio. Onda smo se mi vratili nazad kod bake. I tu smo tatu sačekali.
Mora da ste se mnogo obradovali kad ste ga ugledali?
Tati smo se obradovali. Zima je bila, i on je u Zagrebu isto tako bio, umako je ustašama na zagrebačkom kolodvoru. I on je umakao ustašama, bio je tamo sa nekim...Njega su celog veka proganjali kao komunistu, a rekla sam već da nije bio komunista. Pa su ga i tu, kad su ga iz Jasenovca [odveli u zatvor na Savskoj cesti], i tu su ga sa komunistima svrstali i vodili na neka ispitivanja. Trebalo je da ide za Nemačku, znate...pa su tu u Zagreb, tu grupu komunista i njega povukli, i pre odlaska u Nemačku ispitivali, i to sve, znate. E, on je tu uspeo nekako da im zavara trag i sa jendnim nekim, mislim da je taj bio iz Bosne, i njih dvojica su nekako im umakli. I, tata se tu spasio, na tom železničkom čvoru zagrebačke stanice i on se isto prebaci do dede. I onda mu je deda rekao da smo mi izašli iz logora i da smo se prebacili kod bake. Tako da je znao da smo živi, ali znao je da njegova mama nije, da je ona ostala u logoru.Tu je saznao. E, onda je i on, ko zna kako, opet kažem - sve su to bile partizanske veze, i oni su imali svoje - a onda je on došao tu gde smo mi bili kod bake. A, nismo znali da će doći, nego je samo... zima je bila, hladno veče…kucao je na prozor i vikao mamu: “Ljubo”. On je nju zvao “Ljubo”. Kad smo čuli “Ljubo!” jako smo bili opet sretni, istrčali smo… I on je bio jako bolestan, jako...[plače]
Videlo se da je bio mnogo mučen?
On je i umro, nažalost, sa ranama, sa ranama. [plače]
Ja sam videla fotografiju vašeg tate pre logora i posle logora i lečenja u Osijeku. Velika je promena za nekog ko uopšte ne poznaje čoveka, a Vama je sigurno bilo mnogo…
On je bio lep čovek, ne zato što je tata, izuzetno lep čovek je bio. I kad smo mi njega videli… ali je on bio tata naš i on je bio nama i nama i onda lep.
Da, ali je bio mnogo mršav.
Mnogo mršav, mnogo bolestan. On je imao, kažem vam, užasne rane, užasne. Tako je i umro sa tim ranama na rukama, po telu, po nogama, pa onda teško se mogao brijati, to mu je sve tako izašlo i po licu. Sve je to tako valjda od tih…od tog mučenja. Njega su dosta, dosta je on patio u Jasenovcu. Dosta je propatio u Jasenovcu…
A i u tom zatvoru na savskoj cesti…?
I u tom zatvoru, i to sve.
Jer su možda mučenjem izvlačili…?
Pa kako da ne! On je… Kolko je proveo samo u zatvoru pre logora! Samo u đakovačkim zatvorima koliko je proveo! Pa su ga pustili, pa drugi put, pa su ga zatvorili i više nisu ni pustili, pa su dalje nastavili sa logorom. Bio je jako, jako, jako, izmučen, znate...
Ali je i takav otišao u partizane?
Da,da otišao je u partizane kad je došao malo sebi i kad se malo oporavio, on je otišao u partizane tada...Otišao je. I bio je u Partizanima, bio je gore na Papuku je bio... I posle kad su ovi naši meštani saznali za njega da je u partizanima i da je gore na Papku, onda su oni tražili od tih komandi da ga, da pređe u kraj gde smo mi, u Slavoniju. Ali tu je bio onda, u tim... Ja ne znam kako se to zvalo...
Pa, slavonska neka brigada?
U slavonskom nekom okrugu, pa da okrug se to zvao, partizanski...i zaboravila sam. Tu je bio i ostao sve do kraja, do oslobođenja, sa seljanima i ostalima. Bio je tu partizan.
I kad ste se konačno vratili kući i okupili kao porodica u miru i slobodi?
Pa, 1946.godine smo došli u Nabrđe. Vratili smo se. Godine 46. je on izašao iz partizana, došao je kući. E, onda smo boga mi....nije on hteo...mada su njemu nudili tamo da bude učitelj u tom mestu, ali nije hteo da se primi, nego je otišao u svoje Nabrđe i tamo je nastavio da bude učutelj… i da obnavljamo kuću i da živimo tu. A to je bilo isto, i to je bilo teško, bila kuća uništena, zapaljena. Nigde ništa.Ni svinja, ni konja, ni krava, ni,ni žita, ni nigde ništa. Nigde ništa. Sve pusto i prazno. I izgoreno...Jednu sobu smo, imali smo tri sobe do ulice, jako lepu kuću smo imali, morali smo da zazidamo prozore sa ciglom, nismo imali prozor. Mrak u sobi.
Sve odneto? I prozori?
Sve ,sve. Nešto je odneto, nešto je odneto, a nešto je zapaljeno, izgorilo.Tu je bilo isto jako jako teško živeti. Nije se imalo… ‘Ajde, on je počeo posle da prima platu...Dobro, od te bake smo, sva sreća što smo imali baku, pa nam je baka pomagala. I imao je on jednu sestru od ujaka, pa ta nam je dala kravu, pa smo došli do mleka, pa tako. I eto, to smo se tako… Al on , on je bio sve bolesniji. On je bolestan bio jako. Imao je te užasne bolove sa tim ranama. Pa je onda išao na lečenje u Zagreb. Ležao je tamo u bolnici u zagrebu na Šalatu. Tamo je i umro.
I bilo je jako teško, to je jako bilo teško. To se sirotinjski živelo. Postali smo sirotinja.Došli smo mi i do nekih konja. Da, onda su ti Hrvati iz okolnih mesta i ko zna ko, tu su krali, nosili, odnosili naše.Onda se to još dok to još nije došao, kako bi rekla, zakoni i šta ja znam, moglo se… na primer neko ti je znao da kaže... na primer, rekli su nam za tu jednu kobilu, tu lipicanerku, konja. Neko nam je rekao “tamo i tamo je”, kod nekog, ko zna. Onda je tata išao tamo i našao tu kobilu. Ali, kažem, onda je još bilo nekako tako da si mogao da uzmeš tvoje. Posle su ...
Znalo se ko je pobednik, a ko poraženi u ratu.....?
Jeste, jeste. Posle su naišli ti kao zakoni, nisi više mogao da ideš tako da uzmeš tvoje, a znaš da je toje.Na primer, imali smo kazan za pečenje rakije, veliki jedan od 150 litara, veliki kazan. Znali smo gde je i otišli smo i uzeli smo ga. Ja sam posle rata sa tatom jako puno išla tako. Saznamo, eto za taj kazan, pa za tu kobilu...Pa sam išla s njim pa... ko zna, za mnoge I mnoge stvari gde smo čuli da je naše, išli smo po to. I uzimali.
Jesu li to bile neprijatne situacije.
O da, da, da...
Na primer, kod jednih, mama je saznala da su naši… ona je imala tih jorgana puno…da su jorgani,kao ona je imala neke svilene jorgane i saznala je da je neko od tih ustaša odneo i gde su ti jorgani. I otišla je tamo i ona i tata, i nekog su poveli tamo iz neke, kao sad što je na primer mesna zajednica...
Mesnog odbora?
Da, mesnog odbora, da, poveli sa sobom [predstavnika mesnog odbora]. I došli su i kažu: ”Mi znamo da su naši jorgani kod vas. Imamo tačnu informaciju”. A oni kažu: “Bože sačuvaj! Ne znamo ni ko ste ni šta ste!”
E, a, sad zamislite! Tu bilo dete, neka devojčica u toj kući je bila i ta devojčica mala, ne znam koliko [stara], pričala mama posle šta se tu desilo, i ta devojčica znala da su ti jorgani tu. I ona kaže toj svojoj baki, ta devojčica, bila joj je to baka, a ona kaže: “Bako, da ja kažem?” Pa opet:”Da ja kažem?”
I sad, mama je primetila da dete ima nešto da kaže, i da dete stalno hoće nešto da kaže. I mama kaže: “Zlato je l’ ti znaš nešto? Je l’ znaš nešto?”I ona, dete, kaže gde su jorgani: “Jorgani su u štali u slami, spakovani.” I našli su ih tamo, eto.
Imam jedno pitanje koje je tu zbog, kako to da kažem, pojednostavljene slike koju ljudi imaju o ratu...i o nečem što nisu doživeli...Potrebno je objasniti nekim ljudima kako to vaš deda iz Zagreba, Srbin, živi u Zagrebu, nije oteran u logor, nije ...kako vaša baka u tom Podgoraču živi bezbedno i mirno, kako su u stanju da vam pomognu? Šta je vaše saznanje i objašnjenje, kako su oni mogli da ostanu na miru kao Srbi u NDH?
Za baku imam neko objašnjenje - ona je bila u jednom katoličkom selu, to je katoličko mesto bilo - da su tu bili izuzetno fini ljudi svi, katolici. Ona je bila tako jedna imućna žena, imala je svoje vinograde, bila je veliki, kako se kaže, proizvođač vina. Imala je svoje vinograde i to na, kao mi što imamo Smederevo il’ šta ja znam...Tako je ona imala vinograde svoje tamo...Bila je jedna vrlo cenjena žena i imućna i sve. I nju su tamo jako svi poštovali, iako je ona Srpkinja. I - ti katolici su bili jako dobri, normalni ljudi i domaćini i sve.
I čuvali su je?
I nikad nije imala nikakvih problema. I ako je neko nešto pokušao - nisu dozvolili. Da. Za dedu ne znam, za dedu ne znam. Zagreb je to, znate, ne znam. Nisam odlazila u Zagreb nikad pre do tog nesretnog rata. A kako se deda, na koji način se sačuvao, to stvarno ne bih znala reći.
Iz toga što je uspeo da dođe do informacije gde ste, iz toga što je uspeo da organizuje ljude koji će da vas izvuku, i njih dve iz Siska, i vas dvoje…
Jeste. I ono dvoje sa Korduna, od njegovih rođaka [decu]!
Reklo bi se da je to bio čovek koji je imao dobre veze.
Jeste. Da,da. Imao je neke dobre veze i u tom gore - vrhu. Ja mislim nešto, on je imao sina lekara, koji je posle živio, nikad se posle nije vratio, on je živio u Kanadi. E,[ mislim] da je taj - meni dođe stric, tatin brat je l’, nešto je bilo sa Vladimirom, kako se zvao ovaj hrvatski…
Bakarić?
Bakarić. E, on je bio neki prijatelj tako sa Bakarićem, taj njegov sin, mog dede sin.
Deda je već bio u penziji je l’ te? A pre toga je kao školski nadzornik praktično celu banovinu hrvatsku poznavao, sve ugledne ljude u mnogim mestima?
Da, jeste.Jeste, jeste.Da. Jako, jako puno sveta je znao, mislim, tog baš ovako [sveta], [ovih] koji su bili na vrhu. Jako puno je znao tog sveta. Da.
Verovatno je nekoga i zadužio nečim kad su mu pomogli?
Verovatno.Verovatno.
Uglavnom, bio je u situaciji da vas četvoro spase iz logora i još dvoje?
On je nas spasio, i eto i tatu je posle uspeo da prebaci je l’, opet preko veze, da ga prebaci do nas, jeli. Jako je bio jedan čovek i dobar i cenjen, verovatno u tom zagrebačkom delu što su ga znali, tako da je on to pohvatao neke prijatelje i veze i eto, došao je do tog Crnogorca, i sve to. A baku, kažem, znam, ona je bila tu onako… baš su bili ovako za nju jako zainteresovani i čuvali su je ti Hrvati. Sve je to bilo oko nje, preko puta su bili samo ti Radići, to sam rekla malopre, ova Jelena što je u Smederevu, oni su bili Srbi, ovo sve ostalo su bili Hrvati okolo.Ali nikada ona nije imala neprilike od njih, nigde. Ni mi posle kad smo došli u kuću kod nje. Ni mi od njh nismo imali nikakvih [neprilika]. od tih ostalih. Ali, evo, mi smo u Nabrđu nastradali veliko.
Hvala vam Gordana na poverenju da nam ispričate Vašu priču.
Pa, sad, ako vam je to bilo, što kaže, korisno i ...Ja se i vama zahvaljujem. A ovaj... sve je to bilo teško. Svi dani posleratni su jako bili teški. A, to se vuče i do dan- danas tako nekako. Moglo se to lepše, možda, i živiti da je ostalo to Jovanovića bogatstvo. Moji su imali novaca u tim bankama za vreme kraljevine i to sve ali... Sve je to propalo. Sve je to propalo i nestalo, i banke nestale i propale jeli... Sve. I kuće i sve. Tu u stvari, kod nas su tri kuće opljačkane, tri kuće. Jer pokojna tetka, tatina rođena sestra, ona je ranije umrla, i ona je imala svoju kuću posebno. Bilo je isto, ja se sećam, kao dete išla sam u tu kuću, to je bila isto divna kuća, što kažu, ona gospodska kuća. I ona je bila isto puna- puncata svega. Ona je umrla, ona se nije ni udavala, to je opet sve nama bilo, naše bi sve bilo. Tata i tetka, tekta umrla, tata ostao sam, to je znači sve naše - i gde smo mi živeli, i deda tu, i ovamo tetkina kuća. To je sve bilo naše.
Ustaše su vam oduzele novac, zlatnike, pokretnu imovinu, spalii kuću, a posle rata vam je sigurno oduzeta i neka zemlja?
Da,da, i dan-danas imamo u Hrvatskoj zemlju oduzetu. Imamo oko 30 jutara zemlje oduzete, vinograda voćnjaka i to. Da, da da.Imamo, imamo. I grob tatin, koji verovato ne postoji više.